KOMŠIJSKI SAVETI I RECENZIJE

IT KOMŠIJA

Edukacija


RAZLIKA IZMEĐU ADSL-A I KABLOVSKOG INTERNETA

RAZLIKA IZMEĐU ADSL-A I KABLOVSKOG INTERNETA

Iako smo već debelo zagazili u eru optičkih kablova I internet veze putem istih, većina nas zapravo ne živi na mestima gde uopšte postoji infrastruktura za optički internet, već većina naroda bira između asimetričnog DSL-a, u narodu poznatog kao ADSL I kablovskog interneta.

U današnjem članku IT KOMŠIJE ću ukratko pokušati da vam objasnim glavne razlike između ove dve tehnologije, kao I prednosti I mane svake od njih.

telefonski kabel
Telefonski kabel

Asimetrični DSL ili ADSL se prenosi preko telefonske linije. Ovaj pridev “asimetrični” dobio je zato što mu se brzine primanja I slanja podataka drastično razlikuju, pa tako recimo imate ADSL pakete od 10Mbps dolaznog saobraćaja(download), a 1Mbps odlaznog(upload). Pogodili ste, takođe postoji I simetrični DSL(SDSL) gde su ove dve brzine jednake, no takvi paketi su osetno skuplji I običanom narodu se uglavnom takvi paketi ni ne nude. Nekada davno, ako se sećate “Dial-up” interneta, on se isto prenosio preko telefonske mreže, ali niste mogli u isto vreme pričati na telefon I koristiti internet. Danas pak, kod ADSL-a je to moguće tako što se u samom telefonskom kablu telefonski signal prenosi u jednom opsegu frekvencija, dok se internet signal prenosi u istom tom kablu, ali u potpuno drugom spektru frekvencija I na taj način možete nesmetano koristiti I telefon I internet u isto vreme.

plan raspodele frekvencijskih opsega u telefonskom kablu
Plan raspodele frekvencijskih opsega u telefonskom kablu

Prednosti DSL-a u odnosu na kablovski internet su u tome što brzina iliti protok koji ide do vaše kuće ne zavisi od ostalih korisnika koji su dobijaju signal sa istog “čvorišta” I svaki korisnik ima svoj zagarantovani protok, dok kod kablovskog interneta vaša brzina protoka mnogo više varira jer zavisi od ostalih korisnika na čvorištu sa kog dobijate signal. Pa tako recimo ako ostali korisnici sa kojima delite protok istog čvorišta skidaju filmove, igrice itd. vama će brzina protoka pasti, jer je delite sa ostalima koji se u tom momentu “bahate”.

Prednosti kablovskog interneta pak su u tome što je maksimalna teoretska brzina protoka višestruko veća, pa I nije neka šteta ako brzina povremeno opadne(ako je to u granicama prihvatljivog). Takođe, vaša fizička lokacija u odnosu na čvorište igra mnogo manju ulogu kod kablovskog interneta, jer postoje takozvani “pojačavači” signala koji se postavljaju na linijama na mestima gde jačina signala u kablu opadne zbog fizičke razdaljine u odnosu na čvorište, dok kod DSL tehnologije to nije moguće I zbog toga korisnici koji su dalje od čvorišta dobijaju mnogo slabiji signal.

Voleo bih kada bih mogao da zaključim nešto iz ovoga što sam izneo, ali kao nekadašnji korisnik ADSL-a, a sadašnji korisnik kablovskog interneta, nisam siguran šta bih preporučio ljudima. ADSL je nekako i dalje jako skup u odnosu na ono što nudi. Veza mu jeste stabilnija, bar je meni bila u poređenju sa sadašnjim kablovskim internetom gde sam već navikao na periode kad je Internet neupotrebljiv, najčešće u kasnijim večernjim satima.
Podalite vaša iskustva sa mnom u komentarima.

Do sledećeg članka,

Vaš IT KOMŠIJA

 

ŠTA JE TORENT I KAKO FUNKCIONIŠE?

ŠTA JE TORENT I KAKO FUNKCIONIŠE?

Nekolicina čitalaca me je do sad pitala kako da skinu torent, bez realne predstave šta je uopšte torent i kako to uopšte funkcioniše. Upravo u tom momentu mi je sinula ideja za ovaj tekst, pa ću tako u današnjem članku IT KOMŠIJE pokušati da vam plastično objasnim čitavu tehnologiju i ukratko objasnim kako da skinete željeni sadržaj putem torenta.

torrent

Za početak treba znati da se torent dosta razlikuje od klasičnog download-a bilo čega sa interneta. Da bi vam ova priča oko torenta bila jasnija, prvo treba da shvatite kako funkcioniše klasičan download sa neta.

Kada skidate(download-ujete) bilo šta sa neta, vi zapravo pristupate serverskim računarima koji se nalaze tamo negde na drugom kraju planete i sa njih povlačite na svoj računar željeni sadržaj. To sve super funkcioniše sve dok ogroman broj ljudi tj. njihovih računara ne zatraži  u isto vreme taj sadržaj od servera. Tada nastaje „kolaps“, jer server nije u stanju da isporuči toliki broj kopija sadržaja u isto vreme koji danas dostižu desetine gigabajta, ili pak jeste, ali neverovatno sporo zbog količine ljudi koja u isto vreme skida taj određeni sadržaj. Što su veći fajlovi koje server treba da vam isporuči to je potencijalni problem izvesniji ukoliko ogroman broj ljudi želi da ga skine u isto vreme.
Torent tehnologija efikasno prevazilazi ovaj problem time što sada svako od korisnika koji imaju taj sadržaj koji vi želite da skinete na svom računaru postaje istovremeno i isporučilac delova tog sadržaja vama i drugima, pa tako vi zapravo ne preuzimate sadržaj sa jednog udaljenog serverskog računara već od gomile drugih korisnika koji su već skinuli ili skidaju isti taj torent. Time se posao isporuke sadržaja rasterećuje sa jednog serverskog računara na gomilu korisničkih računara koji preuzimaju taj posao isporuke. U sredini ovog sistema je „tracker“. To je zapravo računar koji vam uspostavlja vezu sa ostalim računarima sa kojih ćete skidati delove željenog sadržaja(filmova,igara,programa itd.).  Čim vi krenete da skidate torent, tog momenta iako nemate čitav sadržaj na svom računaru i postajete isporučilac tih malih delova tog sadržaja(slika,video,igra itd.) koje ste do tada skinuli i tako svaki sledeći korisnik koji skida određeni sadržaj s torent ulazi u tu mrežu deljenja sadržaja.

Sada treba objasniti neke termine vezane za torent tehnologiju.

SEEDS – Korisnici koji su već skinuli 100% sadržaja i imaju sve deliće željenog sadržaja(igre,filma,muzike itd.) na svom računaru i dele ga drugim ljudima.

PEERS – Korisnici koji imaju deo sadržaja na svom računaru tj. nisu kompletirali svoj download, ali dele taj deo sadržaja koji imaju. U momentu kada skinu 100% sadržaja, postaju SEED.

LEECHERS – Grupa korisnika koja namerno nakon 100% skinutog sadržaja stopira deljenje sadržaja sa svog računara i tako praktično samo iskorištavju druge u mreži, bez namere da i oni pomognu u deljenju sadržaja.

torrent graph
Grafički prikaz funkcionisanja torenta

Ova tehnologija ima i svoje prednosti i mane. Prednosti smo generalno već pomenuli, a mane se svode na to da je svaki torent download u početku izuzetno spor jer kreće od samo jednog SEED-a. Dakle, treba vremena da download nekog sadržaja preko torent protokola postane brz i efikasan. To se postiže tako što sve više ljudi vremenom skida određeni sadržaj i postaje SEED neko vreme tj. ima na svom računaru 100% skinutog željenog sadržaja koji NIJE STOPIRAO NAKON ŠTO GA JE SKINUO, VEĆ GA NESEBIČNO DELI DRUGIMA. Dakle čitava infrastruktura torenta praktično zavisi od volje ljudi.

Sada ću da ukratko,bez mnogo detaljisanja objasnim kako se praktično izvodi skidanje sadržaja sa torenta.

Za početak, morate preuzeti neku od torent aplikacija(torent klijent). Preporuka je uTorrent aplikacija koju možete skinuti na ovom linku http://www.utorrent.com/downloads/complete.

Nakon što ste instalirali ovu aplikaciju potrebno je da skinete „Bit Che“ aplikaciju koja služi za pretragu svih relevantnih sajtova sa torent sadržajem. Aplikaciju možete skinuti na ovom linku http://download.cnet.com/Bit-Che/3000-2196_4-10543409.html. Unutar aplikacije jednostavnim unosom željenog sadržaja u polje „Search“ pretražujete desetine sajtova sa torent sadržajem. Dvoklikom na željeni sadržaj iz pretrage pokreće se aplikacija za skidanje torenta „uTorrent“ vaš torent fajl je spreman za skidanje. Takođe možete potpuno izbeći korišćenje ove aplikacije i torent fajl skinuti direktno sa pojedinih sajtova sa torent sadržajem poput „Kickass torrents“ ili „The pirate bay“.

Da zaključimo. Torent protokol značajno pomaže u isporuci ogromnih paketa sadržaja poput igara, HD filmova itd. time što koristi korisničke računare i njihov upload za distribuiranje DELOVA sadržaja na računar onoga ko potražuje taj određeni sadržaj. Što je više SEED-ova, to će skidanje tog sadržaja torent protokolom biti brže. Čitavim procesom koordiniše „tracker“ računar. Svaki torent je u početku izuzetno spor jer kreće od jednog SEED-a dok se ne ustanovi velika mreža ljudi koji su već skinuli, pa će sada deliti taj određeni sadržaj(SEED-ovi).

 

Nadam se da vam je članak bio od koristi.

 

Lajkujte IT KOMŠIJU na fejsbuku https://www.facebook.com/itkomsija

 

Do sledećeg članka,

 

Vaš IT KOMŠIJA.

ŠTA OČEKIVATI OD OSME GENERACIJE KONZOLA? – PS4/XBOX ONE

ŠTA OČEKIVATI OD OSME GENERACIJE KONZOLA? – PS4/XBOX ONE

U novembru 2013. godine, Microsoft i Sony su na trižište izbacili svoju novu generaciju konzola tj. Playstation 4 i Xbox One. Podstaknut njihovim mogućnostima odnosno nemogućnostima koje su pokazale za ove dve godine postojanja, odlučio sam da napišem članak na ovu temu koji će biti malo filozofske prirode gde bih dao svoje lične prognoze vezane za to šta možemo očekivati od ove generacije konzola tj. koliko će one uopšte da traju i kakvo će nam iskustvo pružiti za vreme svog “mandata” . No, činjenica koja me je u najmanju ruku neprijatno iznenadila i koja me je zapravo navela na razmišljanje na ovu temu jeste da Microsoft-ov XBox One “tera” novi “Starwars Battlefront” u neverovatnoj 720p rezoluciji. 720p!!! Ovo je bio standard pre više od deset godina! U 2015. godini kada 4k displeji postaju pristupačni prosečnom čoveku(ne u Srbiji naravno), vi imate novu konzolu koja je u stanju da “potera” nove naslove u rezoluciji koja je toliko inferiorna za doba u kome živimo, da je sramota dalje diskutovati o tome. Stoga, postavlja se logično pitanje da li će i ova generacija konzola živeti čitavih osam godina poput prethodnih? Elem, da biste razumeli koliko je ova generacija konzola u problemu po pitanju hardvera koji se nalazi unutra, trebalo bi malo da konstatujemo kako je sve to izgledalo u prošlosti nekih 20 godina u nazad, pa do danas.

U momentima kada su prethodne generacije konzola izlazile na trižište poput Playstation 1, Playstation 2, Playstation 3, njihov hardver je bio u samom vrhu onoga što je tadašnja industrija mogla da ponudi, takoreći, bile su „poslednji vrisak tehnologije“, potrošačke tehnologije naravno. U to doba niste mogli kupiti PC računar ni blizu takvih hardverskih performansi kakve su nudile tadašnje konzole, niti je PC gejming bio razvijen kao danas, naročito u doba Playstation 1 i Playstation 2 konzola. Sa takvim hardverom u pređašnjim generacijama konzola koji je bio na samom vrhu tadašnje ponude, moglo se očekivati da vek trajanja tih konzola bude i čitavu deceniju. Takođe, arhitektura procesora na konzolama prethodnih generacija je uglavnom bila neuobičajena i programeri igara su morali vremenom da uče kako što bolje da iskoriste dati hardver, što je rezultiralo sve boljim igrama na toj platformi kako je vreme odmicalo. Ovo je posebno očigledno u slučaju Playstation 3 konzole koja je svojim moćnim, ali izuzetno komplikovanim Cell Broadband Engine procesorom zadavala glavobolje ljudima koji su razvijali igre za pomenutu konzolu. Međutim, kako je vreme odmicalo i programeri postajali sve veštiji u korišćenju ove arhitekture procesora, igre su postajale sve bolje i bolje, pa tako treba pomenuti neke od dragulja industrije igara sa Playstation 3 konzole poput „The Last Of Us“ i „Uncharted“. Ove igre su upravo primer kako je razvijanje igara vremenom postajalo sve lakše na prethodnim generacijama konzola i njihovom veoma specifičnom hardveru, pa smo ranije uvek sa vremenom očekivali sve bolje igre u grafičkom i svakom drugom smislu. Danas međutim to nije slučaj.

Playstation 4 i XBox One dele istu x86 arhitekturu na kojoj je bazirana ogromna većina procesora PC računara, dakle, ljudi koji razvijaju igre su u startu znali sa čim imaju posla. Hardver ovih konzola ne predstavlja nikakav novitet ljudima koji se bave razvojem igara. Ukratko, Playstation 4 i Xbox One su suštinski optimizovani PC računari. S tim u vezi, po mom mišljenju, ne možemo očekivati značajno poboljšanje performansi igara na ovim konzolama kako vreme prolazi. Verujem da ako XBox One sada nije u stanju da pokrene grafički zahtevnije igre poput pomenutog „Starwars Battlefront“u rezoluciji većoj od 720p, neće biti u stanju ni za par godina. Treba napomenuti da se znatno manji broj igara na XBox One konzoli pokreće u 1080p(full HD) rezoluciji, nego na Playstation 4. Ovim bih vas uveo u kratak osvrt na suštinske razlike između ove dve konzole.

Grubo poređenje arhitekture APU jezgara

Kao što već rekoh, Playstation 4 jeste, de facto, moćnija konzola ove generacije. Iako poseduju isti APU čip koji u sebi integriše i grafička jezgra i procesorska jezgra, Playstation 4 svoju superiornost prvenstveno treba da prepiše tome što u odnosu na XBox One zapravo poseduje više grafičkih jezgara u samom APU čipu. Da budemo precizni, 50% više. Dalje, Playstation 4 ima 8 ACE(Asychronous Compute Engines) jedinica, dok XBox One ima samo 2. ACE ukratko reguliše tok obrade podataka na grafičkim jezgrima i stara se o tome da grafička jezgra rade što efikasnije tj. da što više podataka obrađuju u isto vreme. Pored svega ovoga, Playstation 4 koristi NEUPOREDIVO bržu GDDR5 memoriju kao zajedničku memoriju koju dele grafika i procesor, dok XBox One koristi inferiorni DDR3.

Iako superioran u odnosu na XBox One, ni on nije zablistao za ove dve godine. Sve ove prednosti su zanemarljive kad uzmete u obzir da je Playstation 4 na dan kada je izašao 2013. godine, hardverski bio poput nekog mediokritetskog računara od nekih 600e za razliku od prethodnih generacija konzola koje su predstavljale sam vrh potrošačkog hardvera tog doba.

Sledeća interesantna stvar koja se dogodila pre par nedelja vezana za ovu temu jeste da je zamenik predsednika SCE(Sony Computer Entertainment) korporacije Masayasu Ito na jednom intervjuu rekao da kompanija Sony razmatra mogućnost lansiranja na trižište moćinije verzije Playstation 4 konzole. Ništa od ovih navoda nije definitivno, već se samo razmatra i razmišlja o tom potezu. Ovim se potvrđuju moje tvrdnje da hardver ove generacije konzola ipak nije dovoljno moćan da proživi po deset godina poput prethodnih. Ne verujem da će Sony uraditi ovako nešto jer mislim da bi to podelilo igrački živalj veran ovoj korporaciji i samo bi donelo komplikacije i konfuzije.

Bilo kako bilo, moje prognoze su da za maksimalno tri godine možemo očekivati novu, devetu generaciju konzola, jer kako trenutno stvari stoje full HD rezolucija je za ovu generaciju jedva dostižan cilj u vremenu kada smo već debelo zagazili u 4k gejming.


Do sledećeg članka,

Vaš IT KOMŠIJA.

ŠTA JE DIRECT X?

ŠTA JE DIRECT X?

Verovatno je velika većina vas nekada u životu bila primorana da uz instalaciju neke igre instalira i DirectX, jer u suprotnom igra ne bi mogla biti pokrenuta. No, da li ste se ikada zapitali šta je uopšte DirectX i čemu služi?
Zašto se uz svaku igru dobija I instalacija DirectX-a?
U današnjem članku IT KOMŠIJE pokušaću da vam objasnim sve bitne stvari vezane za DirectX na način koji je svojstven ovom blogu, iako je ovo pomalo zamršena tematika za totalne laike I prilično je komplikovano to objasniti na “komšijski” način.

directx logo
Direct X logo

DirectX je ukratko skup API-ja(Application Programming Interface) tj. “alata” koji programerima igara omogućuju da komuniciraju sa grafičkim procesorima tj. grafičkim karticama bez obzira o kojem modelu grafičkih kartica se radi. Zvuči komplikovano, jel da?
Naime, da biste ovo shvatili, morate razumeti kako funkcionišu grafičke kartice I čemu one zapravo služe.
Grafičke kartice služe da se kompleksne instrukcije za iscrtavanje 2D I 3D modela obrade I pretvore u signal koji je monitor u stanju da prikaže vama kao korisniku. Sve ovo ne bi bio problem da različiti modeli kartica ne barataju potpuno različitim skupovima instrukcija tj. narodski rečeno, različite grafičke kartice govore različitim jezikom. Bez API-ja poput DirectX-a, programeri video igara bi morali da pišu poseban kod za svaki model grafičke kartice ukoliko žele da se njihova igra “vrti” na svim grafičkim karticama. Da bi se ovo prevazišlo, Microsoft je predstavio prvu verziju DirectX-a sa izlaskom Windows-a 95.
Pojavom DirectX-a prevazišli su se prethodno pomenuti problemi, jer jednostavnim DirectX kodom možemo našu igru da prilagodimo svakoj grafičkoj kartici ukoliko ona ima podršku za DirectX(a gotovo sve danas imaju).

direct x graph

 

Kao što sam već rekao, DirectX je razvijen od strane Microsofta-a I namenjen je isključivo Windows operativnom sistemu, a kasnije je korišten u prvoj Microsoft-ovoj konzoli koja je upravo po DirectX-u dobila ime (Direct)XBOX.

Kao I sve ostalo u svetu tehnologija, tako I DirectX evoluira iz godine u godinu, pa je tako trenutno aktuelna dvanaesta verzija DirectX-a (DirectX 12). Svaka sledeća verzija DirectX-a generalno daje veće mogućnosti za manipulisanje grafičkim hardverom I samim tim veće iskorištenje potencijala vaše grafičke kartice, što na kraju rezultira boljim performansama u igrama.

No, DirectX nije jedini API koji postoji. Najpopularnija alternativa koja postoji jeste OpenGL, API otvorenog koda koji se koristi na gotovo svim operativnim sistemima od desktopa do operativnih sistema na pametnim telefonima poput Android-a. Dakle OpenGL radi POTPUNO istu stvar kao I DirectX, s tim što nije vezan isključivo za Microsoft platforme, već se koristi svuda. Takođe, identičnu stvar čini I nedavno predstavljen AMD Mantle koji radi isključivo sa AMD grafičkim karticama.

Za kraj bih napomenuo da najnovija verzija DirectX-a najčešće dolazi u paketu sa najnovijim drajverima za vašu grafičku karticu.
Nadam se da sam vam razrešio misteriju vezanu za DirectX.
Slobodno postavljajte pitanja ovde ili na fejsbuk stranici. https://www.facebook.com/itkomsija

Do sledećeg članka,
Vaš IT KOMŠIJA.

 

ŠTA JE SLI/CROSSFIRE?

ŠTA JE SLI/CROSSFIRE?

Neko vreme sam zapravo razmišljao da li uopšte da pišem na ovu temu, jer nisam bio siguran kolika će biti zainteresovanost za ovu temu, ali s obzirom da sam predlog za ovu temu dobio od jednog čitaoca, red bi bio da krenem pomalo da vam ispunjavam želje.

Ukratko, u današnjem članku IT KOMŠIJE pokušaću da vam objasnim šta su zapravo SLI i CrossFire tehnologije, krucijalne razlike između njih, i njihov idejni smisao.
SLI i CrossFire tehnologije su tehnologije koje omogućavaju da u vaš računar stavite dve, tri ili četiri grafičke kartice sa ciljem poboljšanja grafičkih performansi u igrama i razvojnim alatima za teoretski dva, tri ili četiri puta(što u praksi gotovo nikad nije tako).
SLI je razvila nVidia i stoga se ova tehnologija odnosi isključivo na nVidia grafičke kartice, a CrossFire je kasnije razvijen po uzoru na SLI od strane ATI-ja, danas AMD-a. Dakle obe tehnologije rade potpuno istu stvar tj. omogućavaju povezivanja više grafičkih kartica u vašem računaru, s tim što se SLI odnosi na nVidia grafičke čipove, a CrossFire na AMD-ove.

U oba slučaja grafičke kartice se međusobno povezuju flet kablićem koji se još naziva i bridge(most).

crossfire

Crossfire bridge

sli
SLI bridge

Iako rade potpuno istu stvar i njihova suština je potpuno ista, postoje krucijalne razlike između ove dve tehnologije. Krenimo redom.

  1. nVidia SLI tehnologija je skuplja za implementiranje – Da biste koristili bilo koju od ove dve tehnologije i uparili dve ili više grafičkih kartica u vašem računaru, vaša matična ploča mora da podržava SLI odnosno CrossFire da biste mogli to izvesti. U slučaju nVidia SLI tehnologije, proizvođač matične ploče mora da plati nVidia-ji određenu taksu za implementiranje njihove tehnologije na svojoj matičnoj ploči, te su automatski matične ploče koje podržavaju nVidia SLI dosta skuplje. CrossFire pak, možete pronaći na veoma jeftinim pločama, jer AMD ne potražuje od proizvođača matičnih ploča nikakvu nadoknadu za implementiranje njihove CrossFire tehnologije.
  2. nVidia je striktnija po pitanju toga koje kartice možete uparivati – Dok vam AMD CrossFire dozvoljava da uparujete potpuno različite grafičke kartice, potpuno različitih proizvođača sa različitim količinama memorije sve dok su grafički čipovi bazirani na ISTOJ ARHITEKTURI, nVidia vam od fleksibilnosti po tom pitanju dozvoljava samo da mešate proizvođače, dok grafički čipovi MORAJU biti isti i kartica MORA imati istu količinu memorije. Pa tako kod AMD-a bez problema možete upariti Asus Radeon 7970 3GB RAM memorije sa na primer Gigabyte Radeon R9 270x 2GB RAM memorije, jer su ova dva grafička čipa bazirana na ISTOJ ARHITEKTURI. Kod nVidia kartica, to nije slučaj. Kartice koje uparujete u SLI moraju biti iste, sa istom količinom memorije, ali ne i istog proizvođača. S toga recimo možete upariti Asus GeForce GTX 970 4GB RAM-a i EVGA GeForce GTX 970 4GB RAM-a, ali ne i GTX 960 iako je ona bazirana na potpuno istoj arhitekturi kao i GTX 970.
  3. AMD hibridni CrossFire – Ova tehnologija omogućava da vaša AMD grafička kartica radi u hibridnom CrossFire režimu ukoliko imate neki od AMD APU procesora koji integriše i procesor i grafiči čip u jednom čipu i tako omogućite da vaša zasebna grafička kartica radi u „tandemu“ sa grafičim delom vašeg APU procesora i tako znatno poboljšate performanse u igrama. nVidia ne poseduje sličnu tehnologiju.
  4. Buduće AMD CrossFire konfiguracije neće imati potrebu za brigde kablićem koji povezuje dve kartice – Već sada, Radeon R9 290 kartice se povezuju bez CrossFire bridge kablića, već čitava komunikacija između dve ili više kartica se obavlja putem PCI-Express magistrale. Ovo doprinosi bržoj komunikaciji između kartica, a uklanjanje kablića za povezivanje svakako doprinosi i lepšem izgledu PC konfiguracije. Očekujem da će i nVidia u budućnosti razviti sličnu tehnologiju, ali je trenutno nemaju ni u najavi.
crossfire
AMD CrossFire konfiguracija sa dve grafičke kartice
sli
nVidia SLI konfiguracija sa dve grafičke kartice

Pre nego što izvedem zaključak o svemu rečenom, treba napomenuti par veoma bitnih činjenica vezanih za ove tehnologije višestrukih grafičkih kartica koje sam primetio da dobar deo ljudi koji je generalno upućen u sve ovo, ne zna.

  1. Stavljanjem dve grafičke kartice u vaš sistem nećete duplirati količinu RAM memorije koja je dostupna grafičkim karticama – Dakle ukoliko stavite u SLI ili CrossFire na primer dve kartice koje poseduju po 2GB RAM memorije, vaš računar će i dalje imati 2GB RAM memorije koja je dostupna grafičkim karticama, s tim što će se podaci smešteni u tu memoriju daleko brže obrađivati(teoretski duplo brže), a to će direktno rezultovati boljim grafičkim performansama vašeg računara u igrama.
  2. Dodavanjem dve ili više grafičke kartice u vaš sistem znatno povećavate potrošnju energije i emitovanje toplote unutar kućišta – S tim u vezi, ukoliko se odlučite za ovako nešto, uverite se da imate adekvatno napajanje koje je u stanju da „pogura“ vašu SLI ili CrossFire konfiguraciju. Znatno zagrevanje kućišta je neminovno, pa biste tako trebali imati kućište sa dobrim protokom vazduha i dobrim ventilatorima, što iziskuje dodatne troškove. Poboljšanje performansi u igrama je neproporcionalno u odnosu na dodatnu potrošnju energije izazvanom SLI i CrossFire konfiguracijama. Drugim rečima, dve grafičke kartice će zahtevati duplo više energije i duplo više doplote će emitovati, ali nećete dobiti duplo bolje performanse u igrama.
  3. Pojedine igre neće imati nikakvog benefita od SLI i CrossFire konfiguracija – Da biste imali ikakvog benefita od svega ovoga, proizvođači igara moraju igru kreirati tako da je ona u stanju da iskoristi resurse vaše SLI ili CrossFire konfiguracije, pa se tako nemojte iznenaditi ukoliko odlučite da odrešite kesu i na kraju se razočarate. Takođe, nećete u svim igrama videti isto poboljšanje performansi. Negde će to biti veće, negde manje, opet u zavisnosti od toga kako je igra kreirana.

Sve u svemu, ovo je prilično skup sport. Kompletna infrastruktura oko SLI ili CrossFire grafičkih konfiguracija u vidu matične ploče, napajanja, kućišta mora biti vrhunska ukoliko se odlučite na ovako nešto, a pitanje je da li se to sve isplati kada se uzme u obzir koliko ćete poboljšanje u igrama dobiti.

Moja preporuka je uvek da u svom računaru imate JEDNU, ali moćnu grafičku karticu.

Nadam se da vam je članak bio od koristi i da sam vam razjasnio neke nejasnoće. Ukoliko imate pitanja, slobodno ih postavite ovde ili na fejsbuk stranici.
Lajkujte IT KOMŠIJU na fejsbuku!https://www.facebook.com/itkomsija

Pratite IT KOMŠIJU na tviteru! https://twitter.com/itkomsija

Do sledećeg članka,

Vaš IT KOMŠIJA.

 

 

 

PAYPAL NALOG – SVE ŠTO TREBA ZNATI

PAYPAL NALOG – SVE ŠTO TREBA ZNATI

Dugo sam razmišljao kako da koncipiram ovaj tekst, koliko da idem u detalje vezano za različite banke i njihove uslove vezane za otvaranje i održavanje deviznog računa i različitih kartica koje možete koristiti za PayPal nalog, pa sam došao do zaključka da ljudima zapravo treba u što kraćim crtama predočiti najjeftiniju i najjednostavniju opciju, bez previše bulažnjenja koje vas može samo zbuniti. U današnjem članku IT KOMŠIJE ću vas upravo u kratkim crtama, a opet što detaljnije provesti kroz ceo proces koji za epilog treba da ima vaše sretno primanje i slanje novca(kupovinu) preko PayPal-a.

paypal
Paypal

Prva stvar koju treba da uradite jeste da napravite devizni račun i karticu na koju ćete primati odnosno sa kojom ćete kupovati stvari na netu i koju ćete povezati sa PayPal-om. Kao što sam rekao u uvodu, neću širiti priču o uslovima u različitim bankama, već ću se fokusirati na jednu banku tj. „Banca Intesa“ kod koje je kompletno otvaranje i održavanje računa i kartice BESPLATNO, niti ću davati primere korišćenja različitih kartica, već ću se isključivo fokusirati na jednu čije je održavanje, kao što rekoh, besplatno.

Dakle kao što sam rekao, prva stvar je otvaranje deviznog računa u EVRIMA! Otvaranje je besplatno u „Banca Intesa“ i odmah će te dobiti karticu vašeg deviznog računa koja izgleda ovako.

kartica1
Kartica deviznog računa

Ceo proces otvaranja računa može da potraje, a sve što vam treba od dokumenata jeste lična karta. Održavanje računa je besplatno.

Sledeća stvar jeste da napravite VISA Electron karticu. Dakle NE VISA INTERNET KARTICU, nego VISA Electron!!! Visa Electron vam za razliku od Visa Internet kartice omogućava i da primate novac i da podižete novac na bankomatu, kao i da plaćate u radnjama, što nije slučaj sa Visa Internet karticom. Kada dođete da pravite VISA Electron karticu, NAPOMENITE da hoćete da vam kartica bude vezana za vaš devizni račun koji ste prethodno napravili. Na kartici imate onoliko para koliko imate/uplatite na devizni račun. Ceo proces pravljenja kartice i održavnja je besplatan, a od dokumenata vam treba kartica deviznog računa i lična karta. Karticu nećete dobiti odmah, čekaćete oko 20 dana. Kartica izgleda ovako.

kartica2
Visa electron kartica(prednja strana)
karica3
Visa electron kartica(zadnja strana)

Nakon što ste napravili devizni račun i dobili vašu VISA Electron karticu, vreme je da napravite PayPal nalog i povežete vašu karticu sa vašim nalogom.

Pravljenje naloga se ne razlikuje mnogo od pravljenja naloga na bilo kojoj društvenoj mreži ili forumu i sve što treba jeste da odete na www.paypal.com, kliknete na SIGN UP i dalje sami pratite ceo proces kroz koji vas vodi PayPal. Ukratko, trebaćete popuniti svoj email, smisliti lozinku i označiti iz koje ste države. Zatim lične podatke poput imena, prezimena, mesta stanovanja itd. NEMOJTE lažirati ove podatke, jer ovo su ozbiljne stvari, a ne zejebancija. Nakon toga ćete označiti koju karticu koristite, uneti broj kartice koji se sastoji od 16 brojeva i datum isteka vaše kartice koji takođe piše na kartici, kao i CSC kod koji se sastoji od poslenje 3 cifre na zadnjoj strani vaše kartice.
Nakon tih par koraka, vaš nalog je napravljen, no i dalje nećete biti u mogućnosti da koristite nalog dok ne verifikujete karticu! Na svom PayPal nalogu, pri vrhu, videćete natpis „Status: Unverified Get verified“, klikom na „Get verified“ pokrenućete proces verifikacije koji kasnije treba da ispratite. Ukratko, PayPal će sa vaše kartice koju ste uneli skinuti oko 2 dollara(konvertovano u evre) kako bi se uverio da je to zaista vaša kartica i da ona funkcioniše kako treba. Iz tog razloga savetujem da uplatite nešto novca(čitaj 10 eura) na devizni račun pre nego što krenete u akciju otvaranja PayPal naloga. Nakon uspešne verifikacije, prethodno pomenuti natpis će se promeniti u „Status: Verified“.
Evo solidnog klipa koji će vas ukratko upoznati sa tim kako izgleda pravljenje PayPal naloga https://www.youtube.com/watch?v=TzxqkmcGs9w.

To bi ukratko bilo to.
Za kraj da napomenem neke bitne detalje.
- Raspoloživ novac na kartici jeste zapravo raspoloživ novac na deviznom računu(kartica je samo sredstvo), pa stoga ako želite da sa VISA Electron kartice uplatite novac na vaš PayPal nalog, prvo uplatite novac(evre) na vaš devizni račun i odmah ćete imati ta raspoloživa sredstva na kartici, što možete proveriti odmah na bankomatu.
- Kada želite da povučete novac sa PayPal-a na vaš račun, u opcijama izaberite da novac želite da povučete NA VISA KARTICU, a ne na devizni račun(znam da zvuči konfuzno). Novci će nakon 8-10 dana biti dostupni na vašoj kartici, a samim tim i na deviznom računu, pa ih tako možete podići i na šalteru banke uz karticu deviznog računa ili na bankomatu uz Visa Electron karticu.

-Imajte u vidu da svako uplaćivanje sredstava na PayPal ili povlačenje sredstava sa PayPal-a košta.

Nadam se da vam je članak bio od suštinske koristi.

Lajkujte IT KOMŠIJU na fejsbuku!https://www.facebook.com/itkomsija
Pratite IT KOMŠIJU na tviteru! https://twitter.com/itkomsija

Do sledećeg članka,

Vaš IT KOMŠIJA.

 

 

 

 

 

ZVUČNE KARTICE – PCI VS. INTEGRISANA

ZVUČNE KARTICE – PCI VS. INTEGRISANA

Primetio sam da je veoma malo naših članaka na netu vezanih za zvučne kartice uopšte. Šta one rade? Čemu služe? Ima li smisla kupoviti zasebne PCI zvučne kartice? Da li one donose primetan boljitak? Da li je sve jedno hoću li slušalice „uštekati“ pozadi ili u front panel(set ulaza i izlaza na prednjem delu kućišta)? U današnjem članku IT KOMŠIJE potrudiću se da dam ljudima razumljive odgovore na ova pitanja.

front panel

Front panel

Za početak da napomenem da se nekih 7 godina bavim muzičkom produkcijom i zvukom u celini, pa verujem da sam kompetentan da vam pojasnim neke najosnovnije stvari na ovu temu.

Pre svega trebate imati osnovnog pojma šta zvučna kartica ustvari radi. Suština zvučne kartice jeste D/A konvertor koji ukratko pretvara digitalni signal iz računara(npr. muziku u vašem računaru) u analogni signal koji zvučnici mogu da odsviraju. Dakle, na zvučnike se mora dovesti analogni signal, a svi podaci u vašem računaru, pa tako i vaša muzika, jesu zapravo digitalni signal. Obrnuti redosled pretvaranja signala je u slučaju mikrofona. Iz mikrofona u računar dolazi analogni signal, a da bi se taj snimak mogao sačuvati u računaru, potrebno ga je pretvoriti u „povorku jedinica i nula“ tj. digitalni signal sa kojim vaš računar ume da barata.

E sad dolazimo do pitanja da li ćete zapravo dobiti kvalitetniji zvuk kupovinom zasebne PCI zvučne kartice umesto da koristite onu integrisanu na vašoj matičnoj ploči. Ukratko, nećete.

Ovaj odgovor zahteva obrazloženje iz više uglova posmatranja na ovu temu.

Glavni problem PCI zvučnih kartica jeste okruženje u kome se nalaze tj. kućište računara koje je puno raznoraznih komponenata, a samim tim i puno šumova koji nastaju usled rada svih tih komponenata. Okruženje sa toliko šumova nikako nije pogodno mesto za procesiranje zvuka, pa ćete stoga primetiti da su gotovo svi „high end“ tj. profesionalni D/A konvertori(zvučne kartice) eksternog tipa i povezuju se sa računarom preko USB-a ili Firewire-a.

usb zvučna kartica
USB zvučna kartica
PCI zvučna kartica
PCI zvučna kartica

PCI zvučne kartice često daju glasniji zvuk na izlazu od integrisanih, a ogroman broj ljudi glasniji izvor zvuka percipira kao bolji, što nema veze sa kvalitetom zvučnog signala.

No, ako zaboravimo na sve ovo prethodno rečeno i uzmemo da uradimo A-B test dveju kartica(integrisane i zasebne PCI kartice) sa ozbiljnim slušalicama na istom nivou glasnoće, uveravam vas da primetne razlike nema, lično sam probao. Naravno da kao i sve ostalo ni PCI zvučne kartice nisu sve iste, no ogromna većina konzumentskih kartica poput „Creative Sound Blaster“ ili „Asus Xonar“ vam NEĆE DONETI NIKAKAV PRIMETAN BOLJITAK U KVALITETU ZVUKA. Još ako uzmemo u obzir da ogromna većina ljudi koristi izuzetno loše slušalice na kojima je nemoguće primetiti mnogo grublje razlike, a u izuzetno loše slušalice ubrajam i prilično skupe gejmerske slušalice poput Razer, Steelseries, Logitech itd., malo toga ima da se doda na ovu priču.

Sledeća stvar koju bih želeo da obradim se tiče uključivanja slušalica u „front panel“ tj. izlaz za slušalice na prednjem delu kućišta umesto direktno u matičnu ploču sa zadnje strane računara.

Ulazi i izlazi za slušalice i mikrofon na „front panelu“ se povezuju unutar računara na matičnu ploču pomoću prilično dugačkog kabla koji se ponaša kao antena i kupi mnogo šumova unutar računara, te su gotovo svi ljudi u stanju da zapaze da im je zvuk primetno bolji kada slušalice uštekaju pozadi, nego kad ih uštekaju napred na „front panel“.

Dakle da sumiramo. Zasebne PCI zvučne kartice su bespotrebno bacanje para iz ugla prosečnog korisnika, pa čak i okorelog profesionalnog gejmera. Profesionalci NIKADA neće uzeti u obzir PCI soluciju za svoje profesionalne potrebe obrade zvuka. One koje se tako reklamiraju, verujte da su daleko od profesionalnog komada audio opreme.
Integrisane zvučne kartice potpuno zadovoljavaju potrebe prosečnih korisnika, pa i profesionalnih gejmera.

Nadam se da vam je članak bio od koristi.

Lajkujte IT KOMŠIJU na fejsbuku!https://www.facebook.com/itkomsija

Pratite IT KOMŠIJU na tviteru! https://twitter.com/itkomsija

Do sledećeg članka,


Vaš IT KOMŠIJA. 

 

ŠTETNOST SLUŠALICA(„BUBICA“)

ŠTETNOST SLUŠALICA(„BUBICA“)

Trudim se da teme za moje članke nalazim „u narodu“ tj. da posmatrajući ljude i aktuelne stvari u njihovim životima vezane za IT opremu prokomentarišem i dam neke svoje savete. Tako sam i za ovaj članak dobio inspiraciju shvativši da OGROMAN broj ljudi pogotovo mladih ima naviku da redovno i u veoma dugim vremenskim periodima sluša muziku na slušalicama, najčešće na takozvanim „bubicama“. U ovom članku IT KOMŠIJE ću ukratko i na jednostavan način pokušati da vam objasnim kako i zašto su različiti tipovi slušalica štetni po vaš sluh, kao i dati savete kako ih bezbednije koristiti.
Prva i osnovna stvar jeste da su SVE SLUŠALICE ŠTETNE. Bez obzira na tip, marku, kvalitet. Sve su štetne. Neke malo manje, neke malo više.

*Osnovni problem kod „bubica“ i klasičnih slušalica nižeg cenovnog ranga koje možete videti u ušima omladine dok šetate gradom jeste što KATASTROFALNO izoluju uho od spoljne buke, pa vas tako primorava da pojačavate muziku i tako kompenzujete gradsku buku u pozadini, što dovodi do izuzetno visokog nivoa glasnoće koji vi subjektivno ne osećate, ali je objektivno preglasan za vaše uši.
Nivo glasnoće koji „bubice“ i mp3 plejeri ili mobilni telefoni mogu da proizvedu i koji trpe uši omladine po celom svetu ide i do 120dB, a ako vam kažem da oštećenje sluha nastaje na već oko 85dB, sve vam postaje jasnije. Primera radi, hidraulična mašina za razbijanje betona stvara buku od oko 100dB. Sve ovo ne znači da ste oštetili svoj sluh ukoliko ste uho ikada izložili ovolikoj glasnoći. Suština svega jeste VREME izloženosti tolikoj glasnoći.

U delu uveta koji zovemo „puž“ ili „kohlea“, nalaze se slušne ćelije u vidu sitnih dlačica koje pretvaraju fizičke vibracije u impulse koje mozak razaznaje. Ukoliko preglasan zvuk povremeno dolazi do njih, one uspeju da se oporave, ali ukoliko je to redovno i često, one odumiru i nikada se ne regenerišu.

uho
Prikaz uha

Kao što sam već rekao, sve slušalice su štetne, ali ipak treba napraviti razliku i među njima.

Najštetnije su svakako klasične, okrugle „bubice“ koje se samo delimično gurnu u uho iz već pomenutog razloga očajne izolacije spoljne buke.

bubice
"Bubice"

Bolje rešenje su velike slušalice koje prekrivaju celo uho, a i kod njih razlikujemo dva tipa. One koje legnu na uho i one većeg promera u koje celo uho upadne, gde one praktično dođu oko uveta.

Slušalice koje legnu na uho
Slušalice koje leže oko uveta

 

in ear
in-ear

Međutim, po mnogim istraživanjima najbolju pasivnu izolaciju od spoljne buke imaju takozvane „in-ear“ bubice koje se gurnu u ušni kanal.

Naravno, sve ovo ne treba shvatiti bukvalno, jer svaki od ovih tipova slušalica ima izuzetno širok cenovni rang koji direktno definiše kvalitet same slušalice, pa stoga nemojte misliti da su svake „in-ear“ bubice dobre.

 

Evo nekoliko saveta za kraj.

db metar
dB metar

-Saveti stručnjaka su da ukoliko slušate glasnu muziku na oko 100dB(što je stvarno preglasno), vreme slušanja muzike svedete na oko sat vremena dnevno, što nikako ne znači sat vremena u jednom „cugu“, već sa pauzama.

-Svakako se ni u kom slučaju ne preporučuje korišćenje slušalica u kontinuitetu duže od pola sata sa pauzom od sat vremena

nakon toga. Treba napomenuti da što duže slušate muziku, to vam je zvuk subjektivno tiši i tiši i opet vas tera na pojačavanje glasnoće.

-Ukoliko baš morate da slušate muziku na slušalicama, gledajte da prijuštite sebi jedne sa kvalitetnom izolacijom spoljašnje buke. Ukoliko niste u stanju, praktikujte slušanje muzike na zvučnicima.

-Jedini način na koji možete izmeriti nivo glasnoće zvuka iz vaših slušalica jeste decibel metrom na udaljenosti od 1cm.

-Nemojte se šaliti sa ovom tematikom, sve je ovo jako ozbiljno. Kad u autobusu jasno čujete reči pesme osobe pored vas sa slušalicama, znajte da je ona u ozbiljnom problemu i to će shvatiti za samo nekoliko godina.

Nadam se da vam je članak bio od koristi. Pišite mi vaše kritike, komentare i sugestije za sledeće teme.

Lajkujte IT KOMŠIJU na fejsbuku! https://www.facebook.com/itkomsija

Pratite IT KOMŠIJU na tviteru! https://twitter.com/itkomsija

Do sledećeg članka,

Vaš IT KOMŠIJA.

 

 

 

 

 

EKSTREMNO JEFTINI PC RAČUNARI – ŠTA TREBA ZNATI

EKSTREMNO JEFTINI PC RAČUNARI – ŠTA TREBA ZNATI

Inspiraciju za ovu temu dobio sam šetajući gradom kad sam u jednom momentu naleteo na izlog jedne od naših velikih prodavnica IT opreme u kome je stajao PC računar sa meni neverovatnom cenom od 15 990 dinara što mu dođe oko 130 eura za kompletan računar. Verujem da je većini prosečnih korisnika veoma primamljiva ovakva ponuda i da im nije baš najjasnija razlika između dve vizuelno identične crne kutije u izlogu od kojih jedna košta 15 990, a druga 35 000 dinara. U današnjem članku IT KOMŠIJE pokušaću da vam objasnim kako veliki lanci uspevaju da sklope ovako jeftine konfiguracije i šta vas tačno čeka unutar te crne kutije od 15 990 dinara(pa i manje).

jeftin pc
Izgled unutrašnosti jeftinog PC-a

Ovakve konfiguracije su većinom sklopljene od komponenata koje stoje na lageru jako dugo i ne mogu se prodati pogotovo hard diskovi i RAM memorija, pa ih je takve daleko lakše „uvaliti“ narodu kroz gotovu konfiguraciju. Neretko su sklopljeni i od refabrikovanih i fabrički repariranih komponenata, no to vam neće nigde napomenuti. Lično sam bio prisutan u servisu jedne od domaćih prodavnica IT opreme gde su u mnogo skuplje konfiguracije stavljali refabrikovane grafičke kartice.

Dalje, što se tiče napajanja i matičnih ploča u ovakvim konfiguracijama koje su direktno odgovorne za kvalitet struje unutar vašeg računara, priča ne može biti gora. Kupovinom ovakvih računara dobijate „no-name“ napajanje kojim se ja lično ne bih usudio napojiti strujom kuhinjski radio, a kamoli računar. Elektronske komponente na matičnim pločama ovakvih konfiguracija su veoma često izuzetno lošeg kvaliteta što rezultuje lošim kvalitetom struje unutar čitavog računara, što na kraju povećava rizik od „crkavanja“ svih komponenti u računaru.
Da besmisao bude veći, naleteo sam čak i konfiguraciju koja košta 17 599 dinara, a uz koju dobijate licencirani Windows 8.1 operativni sistem. ODGOVORNO TVRDIM da pomenuta konfiguracija sa AMD Fusion E1-2100 procesorom i 2GB RAM memorije NIJE U STANJU DA TERA POMENUTI OPERATIVNI SISTEM KAKO TREBA.

Niko ne spori 2 godine garancije koje će te dobiti u većini slučajeva uz ovakve konfiguracije, ali ne zato što su unutra komponente koje su u stanju da funkcionišu kako treba 2 godine, već zato što je to zakonski minimum u republici Srbiji. Garantujem da ogromna većina ljudi koja kupi ovakve konfiguracije iskusi neki problem u garantnom periodu. Dakle, imajte u vidu da kupovinom ovakvih „rinfuz“ računara bacate pare i praktično kupujete smeće kojim sigurno nećete biti zadovoljni.

No, da li postoji alternativa? Da li je moguće sklopiti jeftin, a kvalitetan računar koji će zadovoljiti potrebe prosečnih korisnika koje se svode na surfovanje netom, slušanje muzike, gledanje filmova itd. Naravno da jeste! U svojoj rubrici TOP 3 PC svakog petog u mesecu predlažem jednu konfiguraciju sa detaljnim spiskom komponenata baš za takve potrebe i dokazujem da je za 200 eura moguće sklopiti kvalitetan računar koji će zadovoljiti prosečne korisnike. Dakle za otprilike 50 eura više dobijate računar kojim će te biti zadovoljni i koji neće biti sklopljen od „otpadaka“ sa lagera velikih lanaca IT opreme.

Lajkujte IT KOMŠIJU na fejsbuku! https://www.facebook.com/itkomsija
Pratite IT KOMŠIJU na tviteru! https://twitter.com/itkomsija

Do sledećeg članka,

Vaš IT KOMŠIJA.